Дамир Ковач :
Оноре де Балзак (1799-1850) - http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/d1/HBalzac.jpg/260px-HBalzac.jpg
Рођен је у граду Туру , у Француској покрајини Турени. Породица му је била грађанска а не племићка. Племићко "де" додао је презимену тек када је стекао књижевну славу. Мучно и тешко пробијао се у свет књижевности. Окушао се најпре у драмској поеми где је претрпео неуспех. Затим се окренуо авантуристичком роману и под псеудонимом објавио тридесетак дела тог жанра. Међутим , није привукао пажњу , ни критичара ни читалаца. Да би некако дошао до средстава , основао је издавачко предузеће , које је врло брзо доживело крај. Иза свега је остао огроман дуг , коејг се читавог живота није могао ослободити. Тек са тридесет година објавио је прво дело под својим именом. У наредних двадесет година Балзак се потпуно предао писању и формирао као писац. Иза њега је остало стотину романа и велики број приповедака. Он спада у највеће раднике у књижевности. Писао је по четрнаест сати на дан , а против сна се борио огромним количинама кафе. Био је фанатик књижевног рада и притискиван стално повериоцима Балзак је буквално сагорео на послу. Највећи сео својих романа и приповедака Балзак је објединио под заједничким насловом Људска комедија. Хтео је да створи модерну симетрију Дантеовој Божанској комедији. Унутар тог циклуса дела су сврстана у разне групе , у њима је дата пространа панорама француског друштва од Наполеоновог рата 1815 до револуционарних збиванја 1848 год. Унутар Људске комедије издвајају се два романа по којима је овај писац највише познат. То су "Чича Горио" и "Евгенија Гранде".

Читајући Балзакове романе ми стално осећамо да смо у истом свету , јер увек изнова сусрећемо старе познанике. Балзак спада у највеће књижевне творце људских душа. У његовим делима се могу препознати вечни људски типови. Његов реализам модерни критичари називају "визионарским'. Као уметник Балзак није био нарочито избирљив , у писању није тежио стилској перфекцији , нити је то могао с обзиром на темпо свог рада. Његова уметничка снага се налазила пре свега у описима простора и карактеризацији ликова.


Бaлзак је пример великe стваралачке снаге,посвећености књижевности и стваралачком заносу.Огромна радна енергија је слабила,здравље му се све више погоршавало и последњих неколико година,уморан и болестан,није ништа написао.Умро је 1850.године,на врхунцу славе.
Балзак је дошао на генијалну идеју да све своје романе обједини у једну целину коју је назвао Људска комедија.Сваки роман је посебна целина али све их обједињује време,менталитет и личности.Неке његове личности јављају се у различитим делима,различитим временима и другачијим амбијентима.У Људској комедији Балзак приказује племство,министре,политичаре,банкаре,судије,адвокате,официре,свештенике,трговце,новинаре,студенте,сељаке,просјаке и проститутке.Његова Људска комедија је тако постала и остала историја нарави француског друштва прве половине 19.века.У најзначајнија његова дела убрајају се:Чича Горио,Шагринска кожа,Евгенија Гранде,Родака Бета,Родак Понс,Изгубљене илузије,Тражење апсолутног,Сељаци,Пуковник Шабер.

Федор Атанасковиђ:


Оноре де Балзак је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.

Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.

Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.

Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.

Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839.) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849.) је добио само два гласа.

Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе. Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. У предговору «Људској комедији» (објављеном 1842. године) је нагласио да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави. Предвидео је да «Људска комедија» садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе «Голицаве приче» ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. У свом Каталогу дела која ће садржати «Људска комедија», Балзак је предвидео следећу поделу:

  • Први део: Студије нарави, разврстане по темама у шест група:

  1. Призори из приватног живота,
  2. Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),
  3. Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),
  4. Призори из политичког живота (Посланик из Арсија),
  5. Призори из војничког живота (Шуани),
  6. Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).

  • Други део: Филозофске студије – Шагринска кожа, Трагање за апсолутним.
  • Трећи део: Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед «Физиологија брака»

Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Често је писао и по 16 сати дневно уз помоћ свеће и кафе не би ли што пре објавио своје дело. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешке у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.

Иако је одрастао далеко од Париза Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.