Марко Крајиновић


Како је могуће да Дафина превари оног кога воли и постане љубавница свог девера. Покушајте да објасните.

Када је Вук отишао у рат, Дафина је постала предмет жудње свог девера. Наравно, то је Дафина добро примећивала,али се држала по страни, ужасавајући се од тога, али и знатижељно очекујући да види шта ће бити и како ће се девер у будуће понашати. Њено понашање у односу на њега било је заводничко. Примећивала је и поклоне којима ју је обасипао. Била је "мудра и проницљива, пред девером ". Губила је и наду да ће се муж икада вратити и ослободити је самоће и празнине у њој. Зато је игру са девером прихватила и осећала као изазов, као његово властито искушење. У неким тренутцима чак је "желела да се то догоди,просто од досаде,због празнине у којој,безданој,чињаше јој се каткад да виси главачке ". А он је у њеним очима "и даље био некако уплашен и нерешљив " , мада је осећала неминовност онога што ће се десити. И догодило се након превртања његове лађе у реци , када су га једва живог и промрзлог вратили кући. Међутим то јој неће донети ни уживање, ни радост , ни смирење. Чак ће се и згадити на све то што се десило , као и на свог девера. Од ужаса ће покрити длановима лице и заплакати. У себи ће потражити разлог за своје поступке: то је учинила из мале освете , што је Вук при одласку у рат отишао не опростивши се од ње. Кад би се он сад појавио, рекла би му како је то учинила и зато што ју је често и дуго, остављао саму и што се стално сели ко Циганин, и што су јој досадиле те баре , острва , блатишта.



Препишите реченице у којима је очита њена љубав према мужу.


Она се сети мужевљевог лика и, спустивши главу на јастук, поче у мислима да га љуби.
Беше леп Вук Исакович кад је узе, хладне и глатке коже, која је за њу била најдубљи извор
уживања, јер је била необично чиста и пријатна. Поглед његов црн, са тачкицама црним, тада
још није био згаснуо и она је памтила још ту светлост под дугим, при крају широким трепавицама,
као што с не заборавља златна киша вечерњег сунца, виђена негде на рубу младе шуме. И косу
меку и свилену, што је била почела да седи, није могла да заборави, ни румену горњу усну његову,
што му се трзала, при осмеху.
erdo.jpg